“Da teško, sine moj, odovud poć v Riku, dve ure hodit, priko Orihovice do Rike, trejset litar nosit. Onda kad san došla doli, va grad, san po kućah nosila mliko, po Korzu i pu place ričke i onda opet hodeć doma. A doma, opet delat, aš smo blaga imeli. Otac i brat su kosili pa san in i obed nosila. I tako saki dan,” prisjeća se, danas osamdesetdvogodišnja, Katarina Čaval iz Dražica, jedna od rijetkih preostalih mlikarica. Prvi je put, kaže, s teškim teretom od Grobnika do Rijeke, išla s nepunih petnaest godina.
“Onda nisan mislela da j to tako strašno, mi smo nekako mislele, aš smo bile se jednake, da tako mora bit,” nadovezala se Marija Marčelja, mlekarica koja je prvu turu, ma kako nevjerojatno zvučalo, odradila sa samo deset godina.
“Kadagod kad se zmislin ča san pasala sega, ono vreme, škuro, bez struje, od Zameta do Reke, hodila san i kad je rat bil, su ono bombardirali Reku. Potle san šla od Marčelji do Reki. 33 litre san najviše nosila, ma mi j bilo stvarno teško, san morala više put počinut. San rekla drugi put neću tako, ma sejno san. Zato hodin sa gobasta,” rekla je živahna osamdeset i petogodišnjakinja, koja je, baš kao i njena kolegica s Grobnika, dnevno s mlijekom prešla više od dvadeset kilometara. Staru košaru, ponosno kaže, još čuva doma.
Radni je vijek mlekarica nastavila u Končaru. No, ni tamo nije bilo puno lakše.
“Pasala san sakako i tamo, po mašinah morala delat. S početka mi j bilo dobro, san bila na montaže, a potle san morala delat. Ja nisam školu imela, samo do trećega razreda i delala san kadi god je rabilo. Skladište san vodila, pomoćna kontrolorka bila i kako limar delala. Na kraju san 15 let delala va teškoj montaži ko dizaličarka.”
U spomen na mlekarice, autorica Tatjana Udović snimila je kratke filmove, u kojima se, uz već spomenute mlekarice ili mlikarice, pojavljuju Marica Afrić i Darinka Brnja. Filmovi su, povodom Martinje, prikazani u Domu kulture u Dražicama. Vino je tako u Jelenju, barem na kratko, palo u drugi plan.
“Mlekarice su bile naše mami, noni, pranoni, tete ke su za svojga živjenja jako mučno živele. One za drugačiji način živjenja nisu ni znale. Ma da one nisu bile tako potrpežjive morda danas ni nas ne bi bilo i jušto zato, njin va spomen odlučila san snimit film, ki j koncipiran ko tri intervjua z naše tri mlekarice, a se to da se ne bi pozabilo,” poručuje autorica.
Iako, kaže oduševljena Marija Marčelja, ne može vjerovati da je netko snimio film o njoj, drago joj je da je tako.
“Od sestri unuka me j smutila i tako san počela, a ja nekako iman voju za se pa i to. Ja i danas hodin po vrte i delan,” zaključila je svoju priču stara mlekarica, nevjerojatnog životnog puta te još nevjerojatnije energije i snage duha.
“Onda nisan mislela da j to tako strašno, mi smo nekako mislele, aš smo bile se jednake, da tako mora bit,” nadovezala se Marija Marčelja, mlekarica koja je prvu turu, ma kako nevjerojatno zvučalo, odradila sa samo deset godina.
“Kadagod kad se zmislin ča san pasala sega, ono vreme, škuro, bez struje, od Zameta do Reke, hodila san i kad je rat bil, su ono bombardirali Reku. Potle san šla od Marčelji do Reki. 33 litre san najviše nosila, ma mi j bilo stvarno teško, san morala više put počinut. San rekla drugi put neću tako, ma sejno san. Zato hodin sa gobasta,” rekla je živahna osamdeset i petogodišnjakinja, koja je, baš kao i njena kolegica s Grobnika, dnevno s mlijekom prešla više od dvadeset kilometara. Staru košaru, ponosno kaže, još čuva doma.
Radni je vijek mlekarica nastavila u Končaru. No, ni tamo nije bilo puno lakše.
“Pasala san sakako i tamo, po mašinah morala delat. S početka mi j bilo dobro, san bila na montaže, a potle san morala delat. Ja nisam školu imela, samo do trećega razreda i delala san kadi god je rabilo. Skladište san vodila, pomoćna kontrolorka bila i kako limar delala. Na kraju san 15 let delala va teškoj montaži ko dizaličarka.”
U spomen na mlekarice, autorica Tatjana Udović snimila je kratke filmove, u kojima se, uz već spomenute mlekarice ili mlikarice, pojavljuju Marica Afrić i Darinka Brnja. Filmovi su, povodom Martinje, prikazani u Domu kulture u Dražicama. Vino je tako u Jelenju, barem na kratko, palo u drugi plan.
“Mlekarice su bile naše mami, noni, pranoni, tete ke su za svojga živjenja jako mučno živele. One za drugačiji način živjenja nisu ni znale. Ma da one nisu bile tako potrpežjive morda danas ni nas ne bi bilo i jušto zato, njin va spomen odlučila san snimit film, ki j koncipiran ko tri intervjua z naše tri mlekarice, a se to da se ne bi pozabilo,” poručuje autorica.
Iako, kaže oduševljena Marija Marčelja, ne može vjerovati da je netko snimio film o njoj, drago joj je da je tako.
“Od sestri unuka me j smutila i tako san počela, a ja nekako iman voju za se pa i to. Ja i danas hodin po vrte i delan,” zaključila je svoju priču stara mlekarica, nevjerojatnog životnog puta te još nevjerojatnije energije i snage duha.
